МАЙДАН - За вільну людину у вільній країні


Архіви Форумів Майдану

A Jewel in Two Crowns

03/27/2011 | Дежурный
В свежем National Geographic - публикация о Крыме под названием «Алмаз в двух коронах» Кэти Ньюмэн (Cathy Newman)
Предваряется такой чудесной фотозарисовкой.
Другие фотоработы материала здесь http://ngm.nationalgeographic.com/2011/04/crimea/ludwig-photography

Відповіді

  • 2011.03.27 | Дежурный

    Собственно сам текст

    A Jewel in Two Crowns
    Russia’s paradise lost belongs to Ukraine—and that’s where the trouble begins.
    By Cathy Newman
    Photographs by Gerd Ludwig

    The past is never past in Sevastopol. It waves from flagpoles and drapes the parade stand on patriotic holidays. It finds sanctuary in war monuments and is posted on signs: Lenin Square, Heroes of Stalingrad Street, Cinema Moscow. It even simmers in a pot of borscht.

    Take Galina Onischenko's version of the eastern European staple. "This is Russian borscht," she said, setting down a porcelain bowl of "green" or summer borscht with its dill-flecked mosaic of beets, carrots, and potatoes. "No lard with garlic like they put in Ukrainian borscht."

    Galina, a 70-year-old grandmother with a cumulous cloud of white hair and stern, cornflower blue eyes, had returned to her fifth-floor walk-up from marching down Lenin Street waving a Soviet Navy flag in support of her beloved Black Sea Fleet. "Sevastopol is a Russian city, and we will never put up with the fact that Ukraine is in charge," she said.

    Though Galina would protest, borscht, according to Russian food historian V. V. Pokhlebkin, is originally Ukrainian. Though Galina protests, Sevastopol, a city in Crimea, is Ukrainian too.

    The Crimean Peninsula is a diamond suspended from the south coast of Ukraine by the thin chain of the Perekop Isthmus, embraced by the Black Sea, on the same latitude as the south of France. Warm, lovely, lush, with a voluptuously curved coast of sparkling cliffs, it was a jewel of the Russian Empire, the retreat of Romanov tsars, and the playground of Politburo fat cats. Officially known as the Autonomous Republic of Crimea, it has its own parliament and capital, Simferopol, but takes its orders from Kiev.

    Physically, politically, Crimea is Ukraine; mentally and emotionally, it identifies with Russia and provides, a journalist wrote, "a unique opportunity for Ukrainians to feel like strangers on their own territory." Crimea speaks to the persistence of memory—how the past lingers and subverts.

    In 1954 Nikita Sergeyevich Khrushchev, First Secretary of the Communist Party of the Soviet Union, signed Crimea over to Ukraine as a gesture of goodwill. Galina was 14 at the time.

    "Illegal," she said, when asked about the hand­over. "There was no referendum. No announcement. It just happened."

    What was Khrushchev thinking?

    "He wasn't," she snapped. "Khrushchev had roaches in his head."

    Crimea was a lovely present, but the box was empty. Ukraine was part of the Soviet Union anyway. "My parents discussed the transfer, but we weren't concerned," Galina said. Moscow was still in charge. No one could have ever imagined the 1991 collapse of the Soviet Union, when Crimea would be pulled out of the orbit of Russian rule along with an independent Ukraine.

    Do you miss the Soviet Union? I asked Galina, as she reminisced about the stability of life under the Soviets. Prices were artificially low. "You could get a kilo of sugar for 78 kopeks," she said. "Butter, only 60! Now, I don't even buy it." Education and medical care were free. As for a vacation: "I could go to a resort"—now completely out of the question on her monthly pension of $130.

    "Yes, we have a longing for the Soviet Union," she said. "But it cannot come back, no matter how much we wish. We can only toskavat."

    Toskavat, verb, to long for. Toska, noun, a longing, darker than nostalgia, verging on depression. Russian culture is embedded in a matrix of toska. When in Three Sisters, by Anton Chekhov (who owned a dacha in Crimea), Irina wistfully says, "Oh, to go to Moscow, to Moscow!" that is toska. If Sevastopol, where 70 percent of the population is ethnic Russian, could talk, I imagine it too saying, To Moscow, to Moscow. In a 2009 poll by the Razumkov Centre, a top Ukrainian think tank, nearly a third of the Crimean respondents said they wanted their region to secede from Ukraine and become part of Russia.

    In some ways it still is. But not just Russia. Crimea is practically a throwback to the old Soviet Union: the Early Concrete Bunker style of architecture, the rusting hulks of Russian warships in the harbor, the hammer-and-sickle medallions on the iron gates of Primorsky Park. It's also attitude. Brusque, rigid, humorless: the worst kind of Soviet hangover. You can take Crimea out of the Soviet Union; to pry the Soviet Union out of Crimea is something else. When I asked Yelena Nikolayevna Bazhenova, director of a Sevastopol-based tour company, why Crimea with its lovely seaside didn't attract more tourists, she hesitated. "We are not accustomed to greeting people with a smile," she finally said.

    Crimea also sounds Russian. Ukrainian may be the official language, but Russian is the lingua franca, even in city hall. Of 60 secondary schools in Sevastopol, only one holds classes completely in Ukrainian.

    A quirk of history had swept Crimea away from Russia, leaving Moscow with its own share of toska. As a former Russian deputy foreign minister told Steven Pifer, a former U.S. ambassador to Ukraine: "In my head, I know Ukraine is an independent nation. In my heart, it is quite another thing." An inventory of Russian forfeiture in Crimea: the vineyards of Massandra and Inkerman; champagne the color of rubies; Yevpatoriya and Feodosiya, the briny health resorts of the west and east coasts; sun-bleached Yalta and Foros on the south coast; orchards heavy with peaches, cherries, and apricots; fields tawny with wheat.

    Finally, harbors that never freeze. Unlike Russia, Crimea has the blessing of warmth. Sixty-five percent of Russia is covered in permafrost. None of Crimea is. A fifth of Russia is above the Arctic Circle. None of Crimea is. In February, when it is 14°F in Moscow, it can be 43 in Yalta. "Russia needs its paradise," Prince Grigory Potemkin, Catherine the Great's general and lover, wrote in urging annexation. Nearly every European power had carved slices of Asia, Africa, and the Americas for their imperial platters; Russia was no different in its appetite to expand. In 1783 Catherine declared Crimea to be forever Russian, adding 18,000 square miles to the empire, extending its border to the Black Sea, paving the way for its rise as a naval power. Russia had claimed its paradise.

    And kept it for 208 years, until the collapse of the Soviet Union. With the emergence of newly independent states, assets of the former empire—including its military bases—became the property of those states. But Catherine's prize was not readily relinquished. Russia had few cards to play, but one strong hand.

    "We were seriously dependent on Russian gas and oil," explained a Ukrainian official. "Our debt to Russia was about a billion U.S. dollars. The pressure was terrible." The two nations brokered a deal in 1997. The fleet could stay until 2017. Ukraine was credited tens of millions of dollars against its debt. Last year the pro-Russian government led by newly elected President Viktor Yanukovych extended the lease for 25 years. Again, gas and oil were the lubricants. In exchange, Russia gave Ukraine, still drowning in debt, a 30 percent discount on natural gas.

    Reaction was split, as usual, between the Russian-speaking east and south of Ukraine and the western regions, where Ukrainian nationalism runs strong.

    Galina was pleased. The Russian Navy is in her genes. "My grandson is in the St. Petersburg military academy. My husband was a naval offi­cer. My grandmother sewed sailor uniforms. I grew up in a house of heroes in a city of heroes."

    A city of heroes, a shrine to war. There are 2,300 memorials in Sevastopol; the city itself is practically bronzed. In 1945 it was awarded the Order of Lenin by the Soviet Union and named a Hero City for enduring a 247-day siege by Germany in World War II. Nearly a century earlier it suffered a 349-day siege by French, British, and Turkish troops in the Crimean War.

    A cautionary note: Crimean history would suggest that it is folly to think that possession of any place, especially paradise, is anything other than a tenancy. Crimea has passed from hand to hand, from Scythians to Greeks to Romans, Goths, Huns, Mongols, and Tatars. The latter, Turkic Muslims who migrated from the Eurasian steppes in the 13th century, were brutally targeted by Joseph Stalin and suffered mass deportation.

    For three days in May 1944, Soviet militia pounded on Tatar doors, rounded up families, ordered them to pack, and expelled them to Central Asia—some 200,000 in all. Nearly half died from illness or starvation. "I was a young boy the night they came," said Aydin Shemizade, a 76-year-old retired professor from Moscow. "I remember reaching for my book bag hanging on the wall. A soldier ripped it out of my hands." His voice cracked. It was 20 years before he saw his homeland again.

    In 1989 Mikhail Gorbachev allowed Tatars to return to Crimea. About 260,000 have done so, and they now represent 13 percent of Crimea's population. Many live in squatters' shacks on the outskirts of Simferopol and Bakhchysaray, hoping to reclaim their ancestral lands, haunted by dispossession and neglect. Even so, Tatars are largely pro-Ukrainian. They fear Russia reflexively—because of its nationalism and because it is the successor to the Soviet state—but Ukraine has no such baggage.

    "Conversation about Crimea was constant in my family," said Rustem Skibin, a 33-year-old Tatar artist with the hooded eyes and intensity of a falcon. We sat in his studio in back of his house in Acropolis, a village northeast of Simferopol, where the green of coastal Crimea gives way to the long horizon of the hot, dry steppes. "I heard the stories," he said, "but I didn't feel them." The family had been forcibly resettled in Uzbekistan. "In 1991 we came back. Crimea was home. I went to Alushta to see the narrow streets with their small Tatar houses. I felt a sense of belonging and understood what it meant to be Tatar in my homeland."

    It is our motherland, I kept hearing, but whose motherland? For Galina Onischenko, the motherland was Russia. For Rustem Skibin, Crimea was the Tatar homeland and had been for at least seven centuries. For Sergey Kulik, 54, formerly an officer on a Russian submarine and now director of Nomos, a Sevastopol think tank, the motherland was Ukraine.

    "I was sorry when the Soviet Union collapsed," Kulik admitted over dinner one night. "Suddenly I was nowhere. I had to adjust."

    As a naval officer, Kulik had lived comfortably under Soviet rule, but the collapse inspired an epiphany. One could live a cushioned life and still be surrounded by repression, brutality, and falsehood. "I too have nostalgia, but it is not blind," he explained.

    When Ukraine became independent and took over Sevastopol (a closed city under the Soviets; entry required a permit), both governments faced the task of dividing up the Black Sea Fleet. Kulik and his fellow sailors—there were about 100,000—had a year to decide between the Russian and Ukrainian Navies.

    "I didn't think twice," Kulik said. "I am Ukrainian. My parents are here. I speak Ukrainian. So I chose the Ukrainian Navy." But what does it mean to be Ukrainian? I asked.

    Kulik thought a while. "Being Ukrainian is like breathing," he answered.

    It seemed important to keep asking.

    "In the 21st century it's all about political boundaries. If you consider yourself to be Ukrainian, you are," said Olexiy Haran, a political science professor.

    "To be Ukrainian is the cherry trees in blossom, the ripening wheat, our stubborn people who work so hard, and the language I love," insisted Anatoliy Zhernovoy, a lawyer and member of the Ukrainian Cossack movement. The Ukrainian Cossacks, whose forebears patrolled the steppes from the 13th to the 18th centuries, represent a muscular revival of national identity.

    "The era of nationalism is past. To be Ukrainian is to be a citizen of Ukraine. That's it," said Vladimir Pavlovich Kazarin, the president's representative to Crimea in Simferopol.

    But Sergey Yurchenko of the Crimean Union of Cossacks disagrees. His paramilitary group of about 7,000 men consider themselves defenders of Russian nationalist ideology. I met Yurchenko at a Cossack compound an hour's drive from Sevastopol, where in a month 200 boys 12 to 15 years old would attend summer camp and receive military-style training, which he'd supervise. Yurchenko wore a beret and battle fatigues and had the face of a pugilist who'd taken too many punches. He showed me the field where the boys would live in tents. "We teach them patriotism," he said. They'd also be taught martial arts and how to shoot machine guns.

    The camp was in the shadow of a 16-foot-high wood cross Cossacks had hauled up to the top of Ay-Petri Plateau. Government officials had demanded, unsuccessfully, that it be removed because it offended the local Tatar population. "You may have noticed, there are many Tatar squatters in the area. We keep an eye on them," Yurchenko said. "The Ukrainian government turns a blind eye. It's up to us to keep things in line." Keeping things in line included several fights in 2006 between Tatars and Cossacks at the Bakhchysaray market. "We don't wait for court orders to act," Yurchenko said of the violence that sent dozens to the hospital.

    "He's a provocateur," Refat Chubarov, deputy of the Mejlis, the Tatar parliament, said at the mention of Yurchenko's name. "We're worried about any paramilitary movement, but the fact that kids are taught to play with guns is not nearly as important as the ideas they are taught to play with."

    On one of those balmy summer days Slavs must dream about in winter, I sat in a restaurant in Balaklava with Konstantin Zatulin, a Russian Duma deputy. Zatulin, persona non grata in Ukraine during Viktor Yushchenko's tenure as president, was enjoying a warm welcome back under the new, pro-Russian regime. Our table overlooked the harbor where Russian submarines had once glided into port. Across the bay, beyond sleek white yachts at their moorings, you could see the dark mouth of a cavelike entrance to a four-acre submarine complex carved into the side of a mountain.

    The Cold War relic, a top secret military installation under Soviet rule, was now a museum. Tourists could file past the 150-ton nuclear-blast-proof titanium doors, walk through tunnels, and peer into chambers where nuclear warheads had been stored. The deadly game of flinch between the two superpowers seemed far removed from the Crimean champagne a waiter was pouring.

    "Deputy Zatulin," I asked, "do you know what Catherine the Great wrote Potemkin after claiming Crimea? 'Seizing objects is never disagreeable to us; it's losing them we don't like.'"

    "Catherine wrote something else," he replied, looking at me steadily. "Potemkin suffered several defeats; he wanted to withdraw. Catherine wouldn't hear of it. 'To have Crimea and give it up is like riding a horse, then dismounting and walking behind the tail,' she told him.

    "Well, we've given it away." He scowled. "The question is under what conditions it will continue to exist."

    The same question was being asked in Kiev by the opposition. "Russia doesn't need its fleet in Sevastopol," a former minister of defense had said with barely suppressed anger. "It's just there to create instability."

    Zatulin practically curled his lip when I quoted the former minister.

    "The government that terminates the lease will have to answer the question of where to buy cheaper gas," he said.

    Will the Russian fleet ever leave? I pressed. And when?

    Zatulin, a man with a broad, florid face and thick build, picked up a red mullet from a platter of grilled fish and snapped its head off.

    "My personal opinion? Never."

    Write the truth, Galina kept urging—the Russian word is pravda—but truth wasn't easy to sound out, not with the colliding dreams of Ukrainians, Russians, and Tatars. Conventional wisdom held that violent conflict between Russia and Ukraine over Crimea was unimaginable because of close cultural and historical ties, especially now that Yanukovych had made Russia Ukraine's new best friend by extending the lease. It was tempting, but simplistic, to assume Yanukovych was Vladimir Putin's man in Kiev. The election had been fair, under the Yanukovych administration parliament had voted to take part in NATO military exercises, and Ukraine still hoped to join the European Union. Nonetheless, uneasiness lingered.

    "I was in Red Square in Moscow on Victory Day," Leonid Kravchuk told me. Kravchuk, Ukraine's first president, had deftly made the transition from Communist Party boss to leader of an independent democracy. Now, resolutely Ukrainian, he was wary of the Kremlin. "I tell you, I have seen many parades in my day. I have never seen one like this." He meant the turned-up volume on the demonstration of power.

    Worries that Crimea could be the next flash point between Russia and its former satellites had faded with the resetting of Kiev's foreign policy, but Kravchuk thought a replay of the 2008 conflict when Russia sent tanks into Georgia (to protect its citizens, said the Russian government, though some suggest it was a reach for power in former territories) was not out of the question. "Such a thing is still possible," he said. "Russia knows what it wants from Ukraine. Ukraine doesn't know what it wants from Russia."

    The best immunity against Russian intrusiveness seems to rest on Ukraine's ability to solidify its sense of self, but the road will be rocky, given the struggling economy and weak political traditions. True, Yanukovych had extinguished the sparks between Ukraine and Russia, but did Ukrainian Prime Minister Mykola Azarov really have to say, "Everything depends on the goodwill of Russians—we're like serfs." With public comments like the prime minister's it is small wonder that a national survey reported Ukrainians trust astrologers more than politicians.

    On my last day in Crimea, I sat on a veranda overlooking Sevastopol Bay with Sergey Kulik, the Russian submarine officer turned Ukrainian think tank director. Across water the color of malachite, you could see the arc of temple-like government buildings rebuilt by Stalin after the war. "Sometimes when I get a visa to travel," said Kulik, "the consul looks at me as if to say, Are you coming back? Don't think for a minute I won't. I am Ukrainian. I will come back."

    Kulik knew who he was. And the rest of Crimea, not to mention Ukraine itself? Identity is problematic, said Oleg Voloshyn, press secretary to the foreign minister, because Ukraine was not a classical nation like England. Though most eastern European countries were patchwork entities, Ukraine was more fragmented than most, split as it had been in successive centuries between Russia and Poland, Russia and Austria, then between Russia, Poland, Czechoslovakia, and Romania, before finally becoming an independent state in 1991.

    Crimea, it turns out, is as much a conundrum for Ukraine as it was for Russia. "Potemkin called Crimea the wart on Russia's nose," I reminded former Ukraine President Leonid Kravchuk at the close of our interview. Potemkin meant that Crimea was unruly; he worried Russia would never subdue the Tatars and gain control. "Instead of being the wart on Russia's nose, wouldn't you say Crimea is now the wart on Ukraine's nose?" I suggested.

    Kravchuk thought a bit. "Not a wart. A festering carbuncle."

    Perhaps it will take another generation—several, even many—before Crimea defines itself as Ukrainian and not Ukrainian by default. Resisting change are those like Galina. On my last visit she told me she'd spent 100 hryvnia to have a new Soviet flag made, despite her heating-bill debt of 1,500 hryvnia.

    "My flags will always stay with me," she said. "They inspire me and keep my spirits high." She carefully unfolded the banner with the hammer and sickle paid for with her pension money. It was nearly as long as her couch.

    She seemed suddenly frail, sitting in her dark apartment in a pair of mismatched slippers, surrounded by the past—her flags (six Soviet Navy flags, the tsar's flag known as the St. Andrew's, the newly acquired hammer and sickle banner), her grandfather's sword mounted on the wall, military medals, the sepia photograph of her husband in uniform, her father's sailor's tunic wrapped in tissue and mothballs.

    "My great-grandfather, my grandfather, my father, my husband and son served in the fleet," she said. "And now, what do I have? A two-room flat and no money to pay for hot water."

    The sword on the wall had tarnished. The sepia photographs were fading. The past, a political fairy tale of 78-kopek-a-kilo sugar and state-supported vacations, had vanished. The Iron Curtain had been torn down, and a nation was stumbling its way into the future.

    "The sea is still with me, though," she said. "They did not take the Black Sea away. I can still go to the sea in the morning and swim."

    http://ngm.nationalgeographic.com/2011/04/crimea/newman-text
    згорнути/розгорнути гілку відповідей
    • 2011.03.27 | А. Ш.

      Чтобы когда-нибудь еще....

      The traditional Tatar wedding. - Я долго смеялся.

      The latter, Turkic Muslims who migrated from the Eurasian steppes in the 13th century, were brutally targeted by Joseph Stalin and suffered mass deportation. - Я все еще возмущен бестолковостью этой миссис!
      згорнути/розгорнути гілку відповідей
      • 2011.03.27 | Дежурный

        Обычный уровень НДж

        Уровень журналиста - качественно репортерский, но не экспертный. Тем не менее, желающие могут отослать отклики в редакцию, качество материалов всем там важно.
        згорнути/розгорнути гілку відповідей
        • 2011.03.27 | Зуялы

          А кто переведет для меня?, а также (боюсь обидеть подозрением в незнании) для Бродяг и Хаттаба?

          згорнути/розгорнути гілку відповідей
          • 2011.03.27 | Бродяга

            Re: Господину Зуялы

            Дзен-буддийский коан:
            Жил-был мастер Дзен ( в городе, селе, деревне, поселке, - неважно) в своем доме. Через дорогу, напротив, в доме жила семья: отец, мать, дочь. Дочь - совершеннолетняя. Вдруг родители узнают о том, что дочь - в положении и ждет ребенка. На вопрос родителей: "кто отец ребенка" будущая мать в панике указывает на дом стоящий на противоположной стороне (дом мастера Дзена) и говорит "отец ребенка в том доме". Роды проходят нормально. ребенок рождается здоровым, без паталогий. Дедушка и бабушка (родители молодой матери) относят ребенка к мастеру Дзен и говорят ему: "ребенок твой, забери его, расти, корми, воспитывай". Мастер Дзен молча принимает ребенка. Мастер Дзен растит, кормит, воспитывает ребенка. Проходит время. Ребенок подрастает и уже начинает ходить. У матери ребенка (понятное дело) сердце рвется - все тянет ее к своему ребенку и она признается родителям: "мастер Дзен не отец моему ребенку, отец ребенка погиб и его уже нет". Родители приходят в мастеру Дзену и говорят: "мастер Дзен, оказалось что ты не отец ребенка, отдай его его обратно". Мастер Дзен молча отдает ребенка людям обратно.
            ФИЛЬМ КОНЕЦ.
          • 2011.03.27 | А. Ш.

            Re: А кто переведет для меня?, а также (боюсь обидеть подозрением в незнании) для Бродяг и Хаттаба?

            Первое: якобы на фото типичная крымскотатарская свадьба.
            Второе: мусульмане-тюрки, мигрировавшие (!) из Евразийских степей в 13 веке, стали жертвой жестокости Сталина и пострадали от массовой депортации. Тут все безобразно!
            згорнути/розгорнути гілку відповідей
            • 2011.03.27 | Зуялы

              Re: А кто переведет для меня?, а также (боюсь обидеть подозрением в незнании) для Бродяг и Хаттаба?

              А. Ш. пише:
              > Первое: якобы на фото типичная крымскотатарская свадьба.
              > Второе: мусульмане-тюрки, мигрировавшие (!) из Евразийских степей в 13 веке, стали жертвой жестокости Сталина и пострадали от массовой депортации. Тут все безобразно!

              Ужас!!!!!
          • 2011.03.28 | yigit

            Re: А кто переведет для меня? бесплатно только он - http://translate.google.com.ua

            Собственно сам текст

            27-03-2011 20:10 Автор: Дежурный
            Jewel в две короны
            рай Россия потеряла принадлежит Украине, а вот где начинаются проблемы.
            Кэти Ньюман
            Фотографии Герд Людвиг

            Прошлое никогда прошлого в Севастополе. Это волн от флагштоков и шторы парада стоят на патриотических праздников. Он находит убежище в войну памятников и размещен на признаки: площадь Ленина, Героев Сталинграда улица, кино Москве. Он даже кипит в горшок борща.

            Возьмите версия Галина Онищенко о Восточной Европы питания. "Это является русский борщ", сказала она, ставя фарфоровые чаши "зеленых" или летом борщ с укропом-крапинку мозаику свекла, морковь и картофель. "Нет сало с чесноком, как они положили в украинский борщ".

            Галина, 70-летняя бабушка с cumulous облака белые волосы и суровый, василькового цвета глаза, вернулся к ней на пятом этаже Walk-Up от маршируют по улице Ленина размахивая советский флаг ВМФ в поддержку любимого Черного моря флота. "Севастополь русский город, и мы никогда не будем мириться с тем, что Украина несет ответственность", сказала она.

            Хотя Галина бы протест, борщ, в соответствии с русской кухней историк В. В. Похлебкин, изначально украинском языке. Хотя протесты Галина, Севастополь, город в Крыму, является украинский тоже.

            Крымский полуостров является алмаз отстранен от южного побережья Украины по тонкой цепочке Перекоп перешейке, обнял на берегу Черного моря, на той же широте, что и на юге Франции. Теплый, красивый, пышный, с сладострастно изогнутые побережье игристых скалы, она была жемчужина русской империи, отступление царей Романовых, и детская площадка Политбюро жирных котов. Официально известный как Автономная Республика Крым, он имеет свой собственный парламент и капитала, Симферополь, но принимает его распоряжений из Киева.

            Физически, политически, Крым Украина, умственно и эмоционально, он идентифицирует себя с Россией и предусматривает, журналист пишет, "уникальную возможность для украинцев чувствовать себя как чужие на своей собственной территории". Крым говорит с сохранением памяти, как прошлое сохраняется и ниспровергает.

            В 1954 году Никита Сергеевич Хрущев, первый секретарь Коммунистической партии Советского Союза, подписанное Крыма к Украине в качестве жеста доброй воли. Галина было 14 в то время.

            "Незаконные", сказала она, когда его спросили о передаче. "Был не референдум. Не объявления. Это просто случилось".

            Что Хрущев думал?

            "Он не был", огрызнулась она. "Хрущев тараканов в голове".

            Крым был чудный подарок, но коробка была пуста. Украина была частью Советского Союза в любом случае. "Мои родители обсуждали передачу, но мы не касается", Галина сказала. Москва еще в заряда. Никто не мог себе представить в 1991 году крах Советского Союза, когда Крым будет вышла из орбиты русской правило вместе с независимой Украины.

            Вы скучаете по Советскому Союзу? Я спросила Галина, когда она вспоминает о стабильности жизни при советской власти. Цены были искусственно низком уровне. "Вы можете получить килограмм сахара на 78 копеек", сказала она. "Масло, только 60! Теперь, я даже не купить его." Образование и медицинское обслуживание было бесплатным. Что касается отпуска: "Я мог бы пойти на курорт", теперь вполне может быть и речи о ее ежемесячную пенсию в $ 130.

            "Да, у нас есть тоска по Советскому Союзу", сказала она. "Но он не может вернуться, независимо от того, сколько мы хотим. Мы можем только toskavat".

            Toskavat, глагол, на долго. Тоска, существительное, тоска, темнее, чем ностальгия, на грани депрессии. Русская культура является встроенный в матрицу Тоска. Когда в "Три сестры", Антон Павлович Чехов (который владел даче в Крыму), Ирина мечтательно говорит: "Ах, ехать в Москву, в Москву!" , что является Тоска. Если Севастополе, где 70 процентов населения составляют этнические русские, могли говорить, я думаю, это тоже говорил, в Москву, в Москву. В 2009 опросу Центра Разумкова, ведущих украинских мозговой центр, почти треть опрошенных крымских сказали, что они хотели, чтобы их регион отделиться от Украины и стать частью России.

            В некотором смысле это еще есть. Но не только Россия. Крым практически не возврат к старому Советскому Союзу: Ранняя бетонный бункер стиль архитектуры, ржаветь туш из русских военных кораблей в гавани, молоток и серп-медальоны на железные ворота Приморского парка. Это также отношения. Резким, жестким, чувства юмора: худшего советского похмелья. Вы можете взять Крым из Советского Союза, чтобы вырвать Советского Союза из Крыма что-то другое. Когда я спросила Елена Николаевна Баженова, директор Севастополь основе туристической компании, почему Крым с его прекрасным приморском не привлечь больше туристов, она колебалась. "Мы не привыкли к поздравительным людей с улыбкой," сказала она наконец.

            Крым также звучит русский язык. Украинский может быть официальным языком, но русский язык является лингва-франка, даже в мэрии. Из 60 средних школ в Севастополе, только один имеет классы полностью на украинском языке.

            Причуда истории пронесся Крым от России, из Москвы со своей долей Тоска. Как бывший замминистра иностранных дел России сказал Стивен Пайфер, бывший посол США на Украине: "В моей голове, я знаю, Украина является независимым государством в моем сердце, это совсем другое дело.." Инвентаризация Россию конфискации в Крыму: виноградников Массандры и Инкерман; шампанского цвет рубинов, Евпатории и Феодосии, соленый курортов на западе и востоке побережья; солнцем беленой Ялте и Форос на южном побережье; сады с тяжелыми персики, вишни и абрикосы; поля Тони с пшеницей.

            Наконец, в портах, что никогда не замерзают. В отличие от России, Крым имеет благословение тепло. Шестьдесят пять процентов от России покрыта вечной мерзлотой. Ни один из Крыма. Пятая часть России выше полярного круга. Ни один из Крыма. В феврале, когда она составляет 14 ° F в Москве, он может быть 43 в Ялте. "Россия нуждается в рай", князь Григорий Потемкин, генеральный Екатерины Великой и любовника, пишет в призывая аннексии. Почти каждая европейская держава резные фрагменты из Азии, Африки, Северной и Южной Америки за свои имперские пластин, Россия ничем не отличается в его аппетит расширяться. В 1783 году Екатерина объявил Крым, чтобы всегда быть русской, добавив, 18.000 квадратных миль в империю, расширяя свои границы до Черного моря, что открывает путь для его возникновения, как морской державы. Россия заявили ее рай.

            И держал его за 208 лет, вплоть до распада Советского Союза. С появлением новых независимых государств, активы бывшей империи, в том числе свои военные базы, стали собственностью этих государств. Но приз Екатерины не было легко отказаться. России было несколько карт для игры, но сильная рука.

            "Мы были серьезно зависит от русской нефти и газа", пояснил украинский чиновник. "Наш долг России составил около миллиарда долларов США. Давление было ужасно". Двумя странами посредничестве сделку в 1997 году. Флот может остаться до 2017 года. Украина была зачислена десятки миллионов долларов против своего долга. В прошлом году про-русских правительство во главе с вновь избранным Президентом Виктором Януковичем расширенной аренду на 25 лет. Опять же, газ и нефть были смазочных материалов. В обмен на это Россия дала Украине, по-прежнему тонут в долгах, 30-процентную скидку на природный газ.

            Реакция была разделена, как обычно, между русско-говорящий востоке и юге Украины и западных областей, где украинский национализм работает сильная.

            Галина была рада. ВМФ России в ее генов. "Мой внук в Санкт-Петербурге военной академии. Мой муж был морским офицером. Моя бабушка шили форму моряка. Я вырос в доме героев в городе героев".

            Город героев, Храм на войну. Есть 2300 памятников в Севастополе, в самом городе практически бронзовым. В 1945 году он был награжден орденом Ленина Советским Союзом и назван город-герой для устойчивого 247-дневной осады Германией во Второй мировой войне. Почти столетие раньше она понесла 349-дневной блокады французских, английских и турецких войск в Крымской войне.

            Предупреждение: Крымские истории хотел бы предложить, что это глупость думать, что наличие любого места, особенно в рай, это ничего, кроме аренды. Крым переходил из рук в руки, от скифов к грекам римляне, готы, гунны, монголы и татары. Последний, тюркских мусульман, которые мигрировали из степей Евразии в 13 веке, были жестоко мишенью Иосифа Сталина и страдал массовой депортации.

            В течение трех дней в мае 1944 года, советской милиции стучал в двери татарском, округляется до семьи, приказал им пакет, и изгнали их в Центральную Азию, некоторые 200 000 во всем. Почти половина умерла от болезни или голода. "Я был маленьким мальчиком ночь они пришли," сказал Айдын Shemizade, 76-летний отставной профессор из Москвы. "Я помню, идущие для моей книги сумка висит на стене. Солдат извлечение ее из моих рук." Его голос трещины. Это было 20 лет, прежде чем он увидел свою родину еще раз.

            В 1989 году Михаил Горбачев позволил татарам вернуться в Крым. О 260000 сделали это, и теперь они составляют 13 процентов населения Крыма. Многие из них живут в лачугах скваттеров на окраине Симферополя и Бахчисарая, в надежде вернуть свои исконные земли, преследует лишения и безнадзорности. Несмотря на это, татары в основном про-украинский. Они боятся России рефлексивно-за его национализма и потому что он является преемником Советского государства, но Украина не имеет такого багажа.

            "Разговор о Крыме была постоянной в моей семье", сказал Рустем Скибин, 33-летний татарский художник с капюшоном глаза и интенсивность сокол. Мы сидели в его мастерской в ​​спину своего дома в Акрополь, село северо-востоку от Симферополя, где зелень прибрежных Крым уступает длинный горизонт горячие, сухие степи. "Я слышал истории", сказал он, "но я не чувствовал их." Семьи были насильственно переселены в Узбекистан. "В 1991 году мы вернулись. Крыму был дома. Я пошел в Алуште, чтобы увидеть узкие улочки с домиками татар. Я чувствовал, чувство принадлежности и понял, что значит быть татарского у меня на родине".

            Это наша Родина, я продолжал слышать, но чья родина? Для Галины Онищенко, родиной была Россия. Для Рустем Скибин, Крым был родиной татарском и был, по крайней мере семь веков. Для Сергея Кулика, 54, бывший офицер на русской подводной лодке, а теперь директор Номос, Севастополь мозговой центр, родина была Украина.

            "Мне было жаль, когда распался Советский Союз," Кулик признался, за обедом одну ночь. "Вдруг я нигде не было. Мне пришлось корректировать".

            Как морской офицер, Кулик жили комфортно при советской власти, но крах вдохновил прозрение. Можно было бы жить мягкая жизни и по-прежнему в окружении репрессий, жестокости и лжи. "У меня тоже есть ностальгия, но это не слепое", пояснил он.

            Когда Украина стала независимой, и взял на себя Севастополь (закрытом городе при советской власти; вступления требуется разрешение), как правительства, так встала задача разделения на Черноморский флот. Кулик и его товарищи матросы их было около 100000 было года, чтобы выбрать между русским и украинским военно-морских сил.

            "Я не думаю, что в два раза", сказал Кулик. "Я украинском языке. Мои родители здесь. Я говорю украинском языке. Так что я выбрал украинского флота." Но что это значит быть украинский? Я спросил.

            Кулик мысль время. "Будучи украинской, как дыхание, ответил он.

            Это представляется важным, чтобы постоянно спрашивать.

            "В 21 веке это все о политических границ. Если вы относите себя к украинской, вы," сказал Алексей Гаран, профессор политологии.

            "Для украинского это вишни в цвету, созревания пшеницы, наши упрямые люди, которые так много работать, и язык я люблю", настаивал Анатолий Zhernovoy, адвокат и член украинского казачьего движения. Украинское казачество, чьи предки патрулировали степи с 13 по 18 века, представляют мышечной возрождение национальной идентичности.

            "Эпохи национализма прошлого. Чтобы быть украинский должен быть гражданином Украины. Вот и все", сказал Владимир Павлович Казарин, представитель президента в Крыму в Симферополе.

            Но Сергей Юрченко Крымского союза казаков не согласен. Его военизированные группы из примерно 7000 мужчин считают себя защитниками русской националистической идеологии. Я встретил Юрченко на соединения казаков в часе езды от Севастополя, где в месяц 200 мальчиков от 12 до 15 лет будут присутствовать на летнем лагере и получить военно-стиль обучения, который он бы контролировать. Юрченко носил берет и боевой форме и был лицом боксер который бы принимать слишком много ударов. Он показал мне поле, где мальчики будут жить в палатках. "Мы учим их патриотизм", сказал он. Они также учили боевым искусствам и как стрелять пулеметы.

            Лагерь был в тени 16-футов высотой дерева крест казаки вытащили на вершину Ай-Петри плато. Правительственные чиновники требовали, но безуспешно, чтобы он был удален, потому что он оскорбил местного татарского населения. "Возможно, вы заметили, Есть много татарских поселенцев в этом районе. Мы продолжаем следить за ними", говорит Юрченко. "Украинское правительство закрывает глаза. Это зависит от нас, чтобы держать вещи в линии". Хранение вещей в соответствии включены несколько боев в 2006 году между татарами и казаками на рынке Бахчисарай. "Мы не ждать постановления суда действовать", Юрченко сказал, что насилие направлено десятков до больницы.

            "Он провокатор", Рефат Чубаров, депутат Меджлиса татарского парламента, заявил на упоминании имени Юрченко. "Мы обеспокоены любые военизированные движения, но тот факт, что дети учатся играть с оружием не так важно, как идеи, которые они учат играть."

            На одном из этих мягкий летние дни славяне должны мечтать о зимой, я сидел в ресторане в Балаклаве с Константином Затулиным, заместителем русской Думе. Затулин, персоной нон грата в Украине во время пребывания Виктора Ющенко на посту президента, наслаждался теплым Добро пожаловать в новый, про-русских режима. Наш стол забывают гавани, где русских подводных лодок когда-то проскользнула в порт. На другой стороне залива, за гладкий белый яхт на их причалов, вы могли видеть темные уста cavelike вход в четыре акра подводных комплекс высеченных в сторону гор.

            Реликтовых холодной войны, совершенно секретным военным объектом при советской власти, теперь музей. Туристы могут подавать прошлом 150-тонный ядерного взрыва-доказательство дверей титана, ходить через туннели, и заглянуть в камеры, где ядерные боеголовки были сохранены. Смертельной игре вздрагивают между двумя сверхдержавами, казалось далеким от крымского шампанского официант наливал.

            "Заместитель Затулина," Я спросил: "Вы знаете, что Екатерина Великая пишет Потемкин после заявления Крыму? Схватив объекты никогда не неприятное для нас, это их потеря нам не нравится".

            "Екатерина пишет что-нибудь другое", ответил он, глядя на меня постоянно. "Потемкин пострадали несколько поражений;.. Он хотел снять Екатерина и слышать не хотел ее", чтобы Крым и отказаться от него, как езда на лошади, то демонтажа и идет за хвост, "сказала она ему.

            "Ну, мы дали ее." Он нахмурился. "Вопрос в том, при каких условиях он будет продолжать существовать".

            Тот же вопрос был просят в Киеве оппозиции. "России не нужен свой флот в Севастополе", бывший министр обороны сказал, с трудом подавлял гнев. "Это всего лишь там, чтобы вызвать нестабильность".

            Затулин практически скривил губы, когда я цитировал бывшего министра.

            "Правительство, которое заканчивается аренда нужно будет ответить на вопрос, где купить дешевый газ", сказал он.

            Будет ли русский флот когда-нибудь уехать? Я нажал. И когда?

            Затулин, человек с широким, витиевато лицо и толстые строить, взял барабулька от блюдо с жареной рыбой и отрезал его голову.

            "Мое личное мнение? Никогда."

            Создать правда, Галина уговаривала-русских слово правда, но правда не было легко произносить, а не с сталкивающихся мечты украинцев, русских и татар. Здравый смысл постановил, что конфликт между Россией и Украиной по поводу Крыма было невообразимое из-за тесные культурные и исторические связи, особенно сейчас, что Янукович сделал новый лучший друг России в Украине за счет расширения аренды. Это было заманчиво, но упрощенно, предположить, Янукович был человеком Владимира Путина в Киев. Выборы были справедливыми, в парламенте Янукович администрации проголосовал за участие в военных учениях НАТО, и Украина по-прежнему надеется вступить в Европейский Союз. Тем не менее, беспокойство задержался.

            "Я был на Красной площади в Москве в День Победы", Леонид Кравчук сказал мне. Кравчук, первый президент Украины, был ловко сделал переход от босса коммунистической партии лидер независимой демократии. Теперь, решительно украинский, он опасался Кремля. "Я говорю вам, я видел много парадов в мой день. Я никогда не видел, как этот." Он имел в виду вздернутый объема на демонстрацию силы.

            Опасения, что Крым может стать следующей горячей точкой между Россией и ее бывшими сателлитами исчезла с сброса внешней политики Киева, но Кравчук мысли повторение конфликта 2008 года, когда Россия ввела танки в Грузию (для защиты своих граждан, говорит, правительство России , хотя некоторые полагают, это было достичь за власть в бывших территорий), не может быть и речи. "Такие вещи все еще возможно", сказал он. "Россия знает, чего она хочет от Украины. Украина не знает, чего она хочет от России".

            Лучший иммунитет против вмешательства Русской кажется, отдых на способность Украины к укреплению своего самосознания, но дорога будет скалистые, учитывая борьбу экономики и слабой политической традиции. Правда, Янукович был потушен искры между Украиной и Россией, но украинские премьер-министр Николай Азаров действительно должны сказать: "Все зависит от доброй воли русских, we're как с рабами." С замечаниями общественности, как премьер-министра это не удивительно, что национальное обследование сообщили астрологи украинцы больше доверяют, чем политики.

            На мой последний день в Крыму, я сидел на веранде с видом Севастопольской бухты с Сергеем Куликом, русского офицера подводной лодки оказался украинский мозгового директора. Через воду цвета малахита, вы могли видеть дуги храма-как правительственные здания восстановлен Сталин после войны. "Иногда, когда я получить визу для поездки", сказал Кулик, "Консул смотрит на меня, как бы говоря, ты вернешься? Не думаю, что на минуту я не буду. Я украинский язык. Я вернусь ".

            Кулик знал, кто он такой. И отдых Крым, не говоря уже о самой Украины? Identity является проблематичным, говорит Олег Волошин, пресс-секретарь министра иностранных дел, потому что Украина не была классическая страна, как Англия. Хотя большинство стран Восточной Европы были лоскутное лиц, Украина была более фрагментирован, чем большинство, раскола, как это было в последующих веков между Россией и Польшей, Россией и Австрией, а затем между Россией, Польшей, Чехословакией и Румынией, пока, наконец, становится независимым государством в 1991 году.

            Крым, оказывается, это такая же загадка для Украины, как это было в России. "Потемкин называется Крым бородавкой на носу России", я напомнил бывший Президент Украины Леонид Кравчук в конце нашего интервью. Потемкин означало, что Крым был непокорный, он волновался Россия никогда не покорить татар и получить возможность управления. "Вместо того, чтобы бородавка на носу в России, не так ли Крым в настоящее время бородавкой на носу Украины?" Я предложил.

            Кравчук подумал. "Не бородавки. Гнойных карбункул".

            Возможно, это будет другое поколение, несколько, даже много-до Крыма определяет себя как украинского, а не украинском языке. Сопротивление изменения таким, как Галина. С моего последнего визита она сказала мне, что потратил 100 гривен, чтобы новый советский флаг сделано, несмотря на ее нагрев-Билль долга в 1500 гривен.

            "Мой флаги всегда будет оставаться со мной", сказала она. "Они вдохновляют меня и держать духа." Она осторожно развернул знамя с серпом и молотом заплатил за ее пенсионных денег. Это было почти так же долго, как ее диване.

            Она, казалось, вдруг хрупкая, сидя в своей темной квартире в пару несовпадающих тапочки, в окружении прошлое ее флаги (шесть ВМФ СССР флаги, царь, известный как Андреевский, приобретенные серп и молот баннер), ее меч деда на стене, военные медали, сепия фотографию мужа в военной форме, моряка гимнастерке отца, завернутые в ткань и нафталином.

            "Мой прадед, мой дед, мой отец, мой муж и сын служил на флоте," сказала она. "А теперь, что у меня? Двухкомнатную квартиру, а денег не платят за горячую воду".

            Меч на стене была запятнана. Сепия фотографии были увядать. Прошлого, политические сказки о 78-копейка-кило-сахар и поддерживаемых государством отпусков, исчезли. Железный занавес был сорван, и страна была камнем свой путь в будущее.

            "Море по-прежнему со мной, хотя," сказала она. "Они не принимают Черного моря далеко. Я все еще могу пойти в море утром и плавать."
  • 2011.03.27 | А. Ш.

    Re: A Jewel in Two Crowns

    Свадьбой она назвала не эту разнузданную компашку, нет. А в наборе фото есть другое, где обстановка намного приличнее, но ничего общего с нашей свадьбой.
    згорнути/розгорнути гілку відповідей
    • 2011.03.28 | Йог-буддист

      Я сидеть в Акрополь с видом сокол

      "Мы сидели в его мастерской в ​​спину своего дома в Акрополь"

      Здорово. Скоро мы все так будем говорить. Вот они, лучи новой крымской эпохи!


Copyleft (C) maidan.org.ua - 2000-2024. Цей сайт підтримує Громадська організація Інформаційний центр "Майдан Моніторинг".